Архивска грађа о Михаилу Петровићу
Марија Шеган-Радоњић
Потреба да се питање архивске грађе о Михаилу Петровићу посебно обради проистиче из разлога расејаности постојећег материјала и чињенице да један његов део никада није објављен. Добро полазиште за упознавање са делом грађе представља група списа и књига објављених у оквиру Дигиталног легата Михаила Петровића Аласа, у којем корисник има приступ скеновима оригинала, као и њиховим метаподацима. Такође, користан извор информација представљају каталози са претходних изложби о Михаилу Петровићу, као што су, на пример, каталог изложбе организоване у Архиву Србије 1968. године или каталог изложбе одржане у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ 2003. године. Највише података, међутим, пружа Драган Трифуновић, који је више од тридесет година посветио изучавању живота и дела овог српског математичара и чији су радови и публикације доступни у оквиру еБиблиотеке Математичког факултета.
Смернице или упутства за архивско истраживање настоје да корисницима дају увид у архивске, библиотечке или музејске фондове и збирке посвећене одређеним историографским контекстима, као и да учине њихово истраживање ефикаснијим. Та упутства углавном састављају власници колекција, на пример, архиви, библиотеке и музеји. Овде је описано истраживање архивске грађе о Петровићу из угла једног истраживача. Фокус је стављен на грађу која се чува у малим и широј научној заједници непознатим „архивима“, као што су Удружење Адлигат, Фондација „Михаило Петровић Алас“ и архив Математичког института САНУ. Такође, дат је осврт и на грађу која се налази у два државна архива – Архиву Српске академије наука и уметности (САНУ) и Архиву Србије.
Слика 1. Насловна корица каталога изложбе организоване у Архиву Србије 1968. године.
Слика 2. Насловна корица каталога изложбе организоване у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ 2003. године.
Удружење Адлигат је невладина и непрофитна организација са седиштем у Београду, која у свом поседу има више личних и породичних фондова и збирки. Ово удружење је власник и дела заоставштине Михаила Петровића, коју му је поверио на чување један донатор чија је жеља била да остане анониман за ширу јавност. Грађа се чува у две картонске кутије, једној већој и једној мањој, и тренутно није евидентирана. Треба поменути, међутим, напор архивара Удружења да идентификује и групише део материјала. Прегледом те заоставштине, могу се издвојити следеће целине: писма, лични документи, списи, фотографије, географске карте, леци, проспекти и новинске бургије које углавном покривају период од школовања Петровића у Француској, од 1889. до почетка Другог светског рата у Југославији 1941. године. Тематски обухвата Петровићево школовање, академску каријеру, научни рад, путовања и рибарство. Како је грађа претежно на српском и француском језику, њено проучавање није могуће без познавања ова два језика. Посебно је богат материјал на француском из времена усавршавања у Паризу, који поред документације за упис, бележака са предавања и диплома, садржи атипичну грађу као што су мапе града, карте за превоз, рачуни из хотела или кројача, реверси из библиотеке и сл. Проблем приликом изучавања је што је грађа у овом тренутку у веома лошем стању. Пошто је део материјала био изложен дејству влаге и буђи, није га могуће прегледати. Отуда је препорука да се у ближој будућности ова грађа класификује и евидентира, обезбеде услови за њено чување и лечење, као и да се потом дигитализује и учини доступном истраживачима.
Слика 3. Реверс на Петровићево име за шивење одела код кројача у Паризу, око 1890–1894.
Део заоставштине Михаила Петровића се чува и у Основној школи „Михаило Петровић-Алас“, у Београду, као поклон Јована Ханса-Ивановића, унука Петровићеве сестре Маре, који данас живи у Швајцарској. Ова грађа је делом изложена у две витрине у холу школе, а део се налази у Петровићевом путном коферу у канцеларији директора школе. Године 2010. је библиотекар школе и уредник Фондације „Михаило Петровић-Алас“, господин Мирослав Лукић, саставио једну књигу инвентара у којој је завео преко 400 јединица. Оне се могу груписати у следеће целине: лични предмети, као што су одевни предмети, прибор за писање или виолина; лична документа, између осталог, пасоши или војне књижице; писма, фотографије и новинске бургије. Највећи део заоставштине чине писма, дописнице и телеграми принца Ђорђа Карађорђевића, ученика и пријатеља Михаила Петровића, написана у периоду између 1914. и 1918. године. Сачувана су и писма Петровићевог асистента Младена Берића састављена у лето 1918. године, као и писма Петровићеве породице: сестре Маре, њеног супруга Живојина Перића и ћерке Вуке. Грађа је углавном на српском и француском језику и добро је очувана. Мада је један њен део представљен на званичној веб-страници Фондације, предлог је да се обезбеде услови за њено даље чување, као и да се у целости дигитализује и учини доступном за будућа истраживања.
Слика 4. Путна карта Париз-Руан на Петровићево име, 1892. (Удружење Адлигат).
Оригиналне рукописне бележнице са предавања Михаила Петровића су случајно пронађене 2012. године у Математичком институту САНУ, у Улици кнеза Михаила број 36. Детаље о њиховом проналаску је описао професор Жарко Мијајловић у једном чланку, у коме се сазнаје да их је саставио Петровићев студент, Боривој Ј. Пујић, у периоду између 1910. и 1914. године. Претпоставка је да је Пујић лично поклонио ове бележнице Институту, које су евидентиране у библиотечком каталогу шездесетих година XX века и које су данас доступне у оквиру Дигиталног легата Михаила Петровића. Треба имати у виду да Институт садржи и другу архивску грађу, која може бити корисна за проучавање утицаја Михаила Петровића на развој математике у Србији. Тако, на пример, у Књизи записника седница Савета Математичког института Српске академијe наука 1950. године говори се о преводу докторске тезе Михаила Петровића, као и о припреми изабраних дела за штампу. Проблем је што ова архивска грађа није евидентирана нити класификована, па у овом тренутку није познато шта све тачно обухвата. Препорука је да се постојећа грађа среди, као и да се креира један регистар како би се шира научна заједница могла упознати са њеним садржајем.
Слика 5. Новогодишња честика Михаилу Петровићу од сестре Маре и њене породице, 1918. (Фондација „Михаило Петровић“).
У Архиву САНУ се чува преко 120 Петровићевих фотографија. Иако су класификоване у две целине, оне нису пописане нити садрже, ако се изузму анонимне забелешке на појединим јединицама, опис личности и догађаја, као ни време ни место настанка. Процена аутора рада је да покривају период од 1885. до 1941. године, а тематски обухватају породичне и школске фотографије, војне из времена балканских ратова и Првог светског рата, групне са колегама универзитетским професорима и научницима, као и оне из рибарства, са путовања и са Друштвом „СУЗ“. Део ових фотографија је скениран 2003. године и сачуван на једном CD-у, који је доступан корисницима Архива. Поред фотографија, Петровићева заоставштина обухвата и неколико писама и списа. Посебну грађу чине записници са седница Академије природних наука и Председништа Српске краљевске академије (СКА) који сведоче о избору Петровића за академика и његовом раду као заступника Академије. Ти записници су објављени у Годишњацима СКА за период од 1896. године.
Слика 6. Насловна страна Књиге бележака са Петровићевих предавања из обичних диференцијалних једначина, око 1910–1914. (Библиотека МИСАНУ, 3262).
Грађа о Михаилу Петровићу у Архиву Србије не представља јединствену колекцију, већ је распоређена у више различитих административних фондова, па њено проучавање захтева посвећеност и време. У питању су првенствено фонд Краљевско-српског Министарства просвете и црквених послова, који се чува у згради Архива у Карнегијевој 2. Он садржи око тридесетак писама, молби и одобрења у периоду од 1890. до 1894. године посвећених питањима Петровићеве стипендије за студирање у иностранству. Део тог фонда чини и рукописна књига тврдог повеза са указом о постављању Михаила Петровића за редовног професора новооснованог Београдског универзитета 1905. године. У фонду Министарства народне привреде: Одељења за трговину, радиност и саобраћај налази се група докумената везаних за Петровићево учешће на Париској светској изложби 1900. године. У оквиру фондова Филозофског факултета и Београдског универзитета, који се чувају у згради Архива у Железнику, налази се преко 150 јединица који сведоче о раду Михаила Петровића као универзитетског професора у периоду од 1897. до 1941. године. Реч је о Петровићевим извештајима о раду математичког кабинета и семинара, предлозима за именовања и напредовања, молбама за средства и сл. Треба имати у виду да се грађа о Петровићу може наћи и у другим фондовима, као на пример оном посвећеном Великој школи, па би креирање дигиталне тематске колекције, која би на једном месту обухватила одговарајућу грађу из различитих административних фондова, олакшало и учинило ефикаснијим даља истраживања.
Слика 7. Петровићев виноград на Топчидерском брду. Скроз десно: Михаило Петровић са псом по имену Бека. (Архив САНУ, 14188/26).
Грађа о Михаилу Петровићу, поред наведeног, такође постоји и у Архиву Југославије, Музеју града Београда, Музеју науке и технике, Природњачком музеју и Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“. Отуда се намеће препорука да се креира једно упутство за архивско истраживање живота и рада Михаила Петровића, које ће идентификовати истраживачка питања и обухватити преглед постојеће грађе. Предлог је да упутство буде видљиво и доступно на глобалној мрежи како би се олакшао истраживачки процес, повезао са ширим контекстом и створили услови за будућа умрежавања и сарадњу.
