Патенти

Катица Р. (Стевановић) Хедрих

Права поезија и истинска наука, имају не само додирних тачака, већ чак и дубоких заједничких црта. Једна од таквих црта и то баш она о којој је, подкашто, тешко и разазнати шта је ту наука, а шта поезија, јесте откривање и искоришћавање сличности међу диспаратним елементима и фактима.

Михаило Петровић, 1925.

Гледано из ове временске дистанце можемо тврдити да је напредак у Србији, не само у математичким наукама већ и другим природним и друштвеним, као и техничким наукама, започет неким од дела Михаила Петровића у различитим областима науке и инжењерства. О Петровићу се углавном писало као о математичару, тако да је тај аспект његовог живота и рада у историјским приказима био донекле запостављен. Можемо узети да Петровић почиње да се занима за практичну страну науке у периоду 1889–1894, када борави у Паризу и где стиче темељна знања не само из математике већ и других наука, пре свега физике. На Сорбони као одличан студент добија дипломе из математике и физике и докторат из математичких наука код чувених француских математичара Поенкареа, Ермитеа, Пенлевеа, Пикара, Апела и других. У Београд долази 1894. и убрзо показује свој раскошни таленат кроз широку лепезу научних резултата и практичних открића, проналазака и патената. Петровић је у свом практичном раду, како и сам истиче на више места, инспирисан својим значајним делом из природне филозофије – математичком феноменологијом. У том погледу, сваки изум и патент за њега је био пример материјализоване идеје.

Патентирани и реализовани модели и уређаји Михаила Петровића

Михаило Петровић је често истицао кованицу – материјализација диференцијалних једначина. Инжењери воле тај термин, јер ако се има нека идеја која је допринос науци, она заиста може дати допринос реалном животу и стандарду само ако се оствари кроз некакав конкретан уређај, механизам или машину. Михаило Петровић био је теоретичар и научник, али и експериментатор, који је умео да своје математичко знање примени до степена који може бити предат инжењерима на реализацију. Неки примери таквих практично оријентисаних расправа и остварених идеја су: Рад о математичком моделирању и аналогним рачунским машинама и хидраулични интегратор – хидроинтегратор, даљинар за потребе Војно-техничког завода у Крагујевцу. Овде ћемо представити неколико изума и патената који су имали занимљиве и важне примене. Сваки од ових проналазака и уређаја илуструју висок ниво Петровићеве креативности и способности да апстрактне идеје и нацрте преточи у врло употребљиве справе и изуме.

Из библиографије радова, али и архивских докумената Завода за патенте у Француској и Великој Британији, сазнајемо да је Михаило Петровић патентирао десет проналазака. За девет је добио патенте у Француској, а за један у Великој Британији.

Слика 2. Даљинар земаљске артиљерије.

Први патент је даљинар, конструисан за потребе Војно-техничког завода у Крагујевцу. Ову направу израдио је заједно са ђенералом Српске војске Милорадом Терзићем. Патент је откупљен и реализован у Србији и Русији (Paris-1910; No. 413730). Пријаву за овај патент Петровић је поднео француском Заводу за патенте 11. фебруара 1910. године, а патент под бројем 413.730 издат му је 17. августа исте године.

Следећи изум је конструкција зупчаника преносника (Paris-1913; No. 463082), који је, по др Д. Трифуновићу, претеча аутомобилских – аутоматских мењача аутомобила и омогућава да пренос броја обртаја буде константан. Овај патент пријавио је заједно са Светоликом Поповићем, машинско бродарским инжењером из Српског бродарског друштва. Пријаву за патент поднео је француском Заводу за патенте 29. септембра 1913. године, а патент под бројем 463.082 издат му је 13. фебруара следеће године.

И следећи Петровићев проналазак припада овој групи зупчастих преносника броја обртаја. Он је патентиран под именом аутомобилски мењач и под патентним бројем 476.320, а на основу пријаве од 17. октобра 1914. године, а патент је одобрен 27. јуна наредне, 1915. године.

Петровићев Вечити календар уписан је као ауторски оригинални допринос у његову библиографију, а озваничен патентом под бројем 480.788, који му је издао 21. септембра 1916. године француски Завод за патенте, а на основу поднете документације и пријаве 27. јануара 1916. године.

Овим патентима треба додати и модел ефикасног избегавања минског поља (Mémoire No. 120, 1920). Такође је у Француској Петровић заштитио патентом уређај под називом Направа за обезбеђивање пловности бродова после оштећења проузрокованих сударом, мином, торпедом или насукавањем. Ова направа је састављена од већег броја тела, у виду балона са одговарајућим изворима гасова под притиском за њихово надувавање, којима се може управљати ручно, даљински или аутоматски помоћу одговарајућег електромагнетног уређаја. Надувавање саставних делова ове направе доводи до спречавања или успоравања потонућа пловила (брода). Пријаву патента за ову направу Петровић је поднео француском Заводу за патенте 24. новембра 1917. године, а патент под бројем 515.072 издат му је тек 24. марта 1921. године. Овај патент заштитио је 2018. и у Велико Британији под бројем 121.279.

Последњи патентирани проналазак, који налазимо записан у Петровићевој библиографији, представља модел мотора са клипом наизменичног дејства, чије је главно вретено изведено са завојницом за пренос кретања клипа. За овај модел мотора, патентну пријаву Петровић је поднео 15. фебруара 1918. године, а патент под бројем 495.040 је добио наредне године, 26. септембра.

Поред патентима заштићених техничких уређаја, Михаило Петровић је аутор и серије проналазака, за које нема података да су заштићени патентима. Једна од тих справа је хидраулични интегратор, а коме је посвећено посебно поглавље овог каталога. Овде ћемо описати још један број уређаја на основу оригиналних патентних елабората и доступних података у електронском облику.

Дубиномер је Петровићев проналазак намењен за мерење дубине на коју је неко тело потопљено делимично (нпр. брод) или потпуно (нпр. подморница) у воду. У литератури се може наћи податак да се уз овај патент наводи број 96371 из 1918. године, као и да се „енглески адмиралитет позитивно изјасно о њему“. Према неким наводима Петровићу је упућен позив британских адмирала поводом тог проналаска, али о томе нема писаних докумената. Могуће је да број поменут уз овај проналазак представља број поднете пријаве француском Институту за индустријску својину (Institut national de la propriété Industrielle) или некој другој патентној институцији.

Уређај за брзо лансирање и брзо одређивање ватре био је значајан Петровићев проналазак за војну примену. Пријаву за овај проналазак Петровић је поднео 7. децембра 1917. године француском Заводу за патенте, а француски патент под бројем 493.774 одобрен му је 21. августа 1919. године.

Уређај за избацивање и лансирање пројектила је други Петровићев проналазак сличне врсте. Био је намењен за употребу и у води и у ваздуху, као и на копну и на мору. Заштићен је француским патентом број 503.321, а на основу предате пријаве 22. фебруара 1918. године, а одобрен две године касније, 8. јуна 1920. године.

Приликом истраживања Петровићевих патената, мр Снежана Шарбох претраживала је доступне европске патентне базе. Тим поводом посебно корисним показале су се базе Европског завода за патенте (ESPACENET) и Немачког завода за патенте и жигове (DEPATISNET). Др Ивана Атанасовска је наставила претраживања патентне базе Espacenet (European Patent Office) и пронашла патентну документацију свих десет Петровићевих патената. У њима је потврђен укупан број од 10 (десет) Петровићевих одобрених патената и на основу тога је састављена табела у прилогу. Од тога девет проналазака је патентирано у Француској и један у Великој Британији. Ипак, не можемо са сигурношћу тврдити да је то и коначан број патентираних проналазака Михаила Петровића.