ХРОНОЛОГИЈА ЗНАЧАЈНИХ ДОГАЂАЈА 1868–1943
Ж. Мијајловић
Рођење и школовање
1868. Рођен 6. маја (24. априла по јулијанском календару) у Београду у угледној београдској породици од мајке Милице и оца Никодима.
1878–85. Уписује и завршава Прву београдску гимназију у генерацији са Милорадом Митровићем, Јованом Цвијићем, Павлом Поповићем и другим угледним личностима српске науке и културе. О томе је снимљен ТВ филм Шешир професора Вујића.
1885. Уписује Природно-математички одсек Филозофског факултета у Београду.
1889. Завршава студије у Београду и одлази у Париз на даље школовање и припремање пријемног испита за упис на чувеном универзитету École Normale Supérieure.
1890. Полаже пријемни испит са најбољим оценама за упис на Ecole Normale Supérieure.
1891. Добија српску државну стипендију.
1892. Дипломира на Сорбони математичке науке са најбољим оценама.
1893. Дипломира физичке науке на истом универзитету. Као најбољи студент своје генерације присуствује пријему код председника Француске Републике, а такође и следеће године.
1894. Брани докторску дисертацију Sur les zéros et les infinus des intégrales des équations différentielles algébriques (О нулама и бесконачностима интеграла алгебарских диференцијалних једначина) испред комисије коју чине угледни француски математичари Charles Hermite, Émille Picard и Paul Painlevé.
Академска каријера
1894. Изабран за редовног професора Велике школе у Београду за математичку групу предмета.
1896. Постаје члан Друштва италијанских математичара у Палерму.
1897. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије. Постаје дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу.
1899. Избран је за редовног члана Српске краљевске академије. Тада је имао 31 годину.
1905. Приликом оснивања Беградског универзитета припада групи од првих осам професора који потом бирају остале наставнике Универзитета.
1908–09. Обавља функцију декана Филозофског факултета у Београду.
1922. Постаје дописни члан Чешке академије наука у Прагу.
1927. Предложен је за председника СКА (Српска краљевска академија). Више власти предлог одбијају због његовог пријатељства са принцем Ђорђем који је био у немилости краља.
1929. Изабран за члана академија у Варшави и Букурешту.
1931. Поново је предложен за председника СКА, али је предлог опет одбијен.
1937. Постаје дописни члан Пољске академије наука у Кракову.
1939. Добија почасни докторат Београдског универзтета и орден Св. Саве првог реда.
Научни рад
1886. Као студент прве године написао је свој први научни рад О једној модификацији ГГрефеовог метода за решавање виших бројних једначина. Током живота објавио је преко 300 научних радова из математике, од којих је највећи број штампан у водећим научним часописима у свету.
1900. Конструисао је хидроинтегратор. За овај проналазак добија бронзану медаљу на Светској изложби у Паризу. Учествуje на Међународном конгресу математичара у Паризу на којем Давид Хилберт представља чувену листу од 23 проблема који ће обележити математику XX века.
1908. Излаже научни рад на IV Међународном конгресу математичара у Риму.
1909. На предлог Михаила Петровића, Јована Цвијића и Богдана Гавриловића, Београдски универзитет позива Милутина Миланковића за професора примењене математике. Миланковић прихвата позив и исте године долази у Београд.
1911. Објавио монографију Елементи математичке феноменологије, издање СКА.
1912. На Београдском универзитету одбрањена прва докторска дисертација из математике. Тезу брани Младен Берић под менторством Михаила Петровића. Излаже научни рад на V Међународном конгресу математичара у Кембриџу.
1919. Објавио монографију Les spectres numeriques, Paris 1919.
1924. Излаже научни рад на Међународном конгресу математичара у Торонту. Био је потпредседник Конгреса и председник Секције за теоријску математику.
1928. Објавио монографију (његова предавања на Сорбони) Lecons sur les spectres mathematiques, Paris.
1930. Основао Математички клуб Београдског универзитета.
1932. Заједно са Антоном Билимовићем оснива први српски математички часопис Publications de l’Institut Mathématique Université de Belgrade.
1933. Објавио монографију Феноменолошка пресликавања, СКА.
1934. Учествује у раду II конгреса математичара словенских земаља.
1936. Објавио монографију Један диференцијални алгоритам и његове примене, СКА.
1937. Објавио монографију Елиптичке функције, издање задужбине Луке Требињца.
1967. Објављена његова монографија Метафоре и алегорије, Српска књижевна задруга.
Велика океанска путовања
1931. Експедиција на северна мора, од Француске до Хамерфеста, Гренланда и Исланда.
1932. Експедиција на Карибе, обилазак Бермудског троугла и Саргаског мора.
1933. Треће велико путовање, до Лабрадора и Њуфаундленда.
1934. Експедиција на Канарска и Зеленортска острва, острво Св. Јелена и југ Атлантског океана и обилазак обода Антарктика.
1935. Експедиција на Индијски океан, пут кроз Суецки канал, Црвено море и посета Мадагаскару.
Рибарство
1882. Постао рибарски шегрт.
1897. Објавио први рад из рибарства „Да ли рибе спавају“, у листу Ловац. Објавио преко двадесет радова из рибарства.
1888. Постао рибарски калфа.
1895. Положио испит за рибарског мајстора.
1898. Учествује у доношењу првог Закона о слатководном риболову на језерима и рекама Србије.
1900. Члан делегације за договор риболовне конвенције са Аустро-Угарском.
1902. Члан сличне делегације за договор са Румунијом.
1907. У Лондону, у оквиру Балканске изложбе, приређује изложбу српског рибарства.
1911. На међународној изложби у Торину добија златну медаљу за изложене експонате из рибарства.
1912. Уловио сома од 120 килограма.
1919. Један од оснивача Института за океанографију у Сплиту.
1920. Купио пароброд од 13 метара којем даје име „Караш“.
Остало
1896. Оснива свирачко друштво „Суз“.
1898. Положио испит за резервног потпоручника. У исто време ангажован на државним пословима шифрирања. Остаће главни шифрант српске и југословенске војске све до почетка Другог светског рата.
1910. У Француском заводу за патенте регистровао патент за даљинар. Укупно ће регистровати пет патената. Под његовим надзором у Београду је основана Математичка гимназија. Петровић је иначе током целе каријере био веома ангажован на развоју наставе математике у средњим школама.
1912–1913. Био је учесник у оба балканска рата, као резервни инжењерски поручник, па капетан друге класе.
1914. Учествује у Првом светском рату. Био је ађутант принца Ђорђа. Део рата проводи у Француској и Швајцарској бавећи се пословима криптографије за српску војску. Увео шифарски систем „Три картона“.
1925. Постао резервни инжењерски потпуковник.
Последње године
1938. Одлази у пензију.
1939. Постаје почасни доктор Београдског универзитета. Награђује се орденом Св. Саве првог реда. Професори Филозофског факултета Универзитета у Београду предлажу да се оснује „Математички институт Михаило Петровић“.
1941. У 74. години као резервни официр поново позван у рат. Немци га заробљавају, али због болести и старости после годину дана бива пуштен из ропства.
1943. Преминуо јуна у свом дому на Косанчићевом венцу у Београду.