Велика путовања

Милан Божић

Када је састављан план ове изложбе, уредник каталога професор Мијајловић је овом, бар мени више него занимљивом, сегменту дао радни наслов „Велика путовања“. Наоко, ништа ми се није чинило ни обичним ни необичним, напросто, Мика Алас је објавио неколико књига са својих путовања по удаљени деловима Земљине кугле мало као свој дуг потомству, а мало и као оправдање зашто је путовао тако далеко. У Сабраним делима путописна књижевност и један роман чине чак два дебела тома. Онда сам, као облик наглог просветљења, схватио да је он без краја и конца некуд путовао. Било да је то било по рукавцима Дунава, где је и рибу ловио и паре зарађивао, било да је то било у светским ратовима у којима је или чувао живу главу или радио какве важне државне послове, било да је то био Париз у коме се школовао. Онда је наслов Велика путовања добио смисао јер, ако ништа друго, Мика је на тим путовањима ишао скоро до Северног и Јужног пола горепоменуте кугле. Можда је придев „велика“ помало претенциозан, али су путовања сигурно била и дуга и дугачка.

И данас није баш редовно да неко оде до изнад и испод два велика поларна круга а поготову не тада, пре скоро сто година. Додатну тајновитост – а Срби су народ који воли тајне и завере – тим Микиним путовањима додаје и околност да је он догађања у којима је учествовао називао „научним експедицијама“.

С друге стране, иза Мике Аласа је остало небројено много писама, дописа и записа у којима он саобраћа са својим пријатељима, рођацима, колегама – било научним било рибарским – државним властима и паравластима и ко зна са киме све не. Но иза тих путовања су остали дебели путописи уредно објављени и тада, између два светска рата, а и касније, крајем XX века у његовим Сабраним делима.

Међутим, ни најбољи полицајац – а у Србији већина мисли да може да буде шеф Државне безбедности, скромнији, пак, пуцају „само“ на место шефа полиције – не би могао да одгонетне како је он на њих доспео. Драган Трифуновић, најпознатији Микин биограф, волео је да верује да је Мика на њих ишао у какве научне, па самим тим и државно важне сврхе, одгонетања магнетног поља Земље и кретања леда на половима, у сврху „изучавања могућности пловидбе бродова“. Разуме се, одмах се отвара питање како би земља са тако мало пара и утицаја као Србија – заправо, тада је то била Југославија, чак краљевина – имала икакву улогу у важним истраживањима која траже велике паре, а тој држави ионако не требају.

„Скромнија“ теорија завере вели да је Мика сигурно стекао бројне пријатеље, пре свега школујући се у иностранству, у Паризу наравно, који су, ето, у позним годинама били довољно имућни да могу да се прошетају до полова, а неко од њих је позвао и свог пријатеља Михаила Петровића. То поприлично подржава околност да, рецимо, на прво путовање до Северног пола из Денкерка креће француска експедиција од шест чланова, укључујући и Мику, која се придружује норвешкој, која броји двадесетак људи. За оне који мање знају историју тог времена, Француска је била велесила коју Хитлер још није поразио, а Норвешка велика мрља на мапи за коју нико са сигурношћу није баш знао да ли је у Шведској или Швајцарској. То што данас Француска у Пекингу или Њу Делхију делује као неки не баш јасно омеђен део Европске уније не значи много, тада је то стварно била сила.

Све заједно, можда је и скромнија теорија завере тачна, али бих ја волео да је Мика на тим путовањима порадио на значајним припремама рата који је Хитлеру дошао главе. Чак и да није, он је потомству оставио обимне књиге путописа снабдевене разноврсним коментарима. Ако би неко помислио да то и није неко велико достигнуће, ваља да размисли  о околности да су Срби, изгледа, путовањима поприлично несклон народ. Ми смо се чак и од двеју река које се сусрећу у Београду опрезно склонили, те на реци сем понеког сплава и понеке кафане нема ничега, док је главни град кренуо да се шири даље од њих, на „безбедну даљину“.

Путовање прво (лето 1931)
Northward Ho!
Од Француске до Гренланда и замало до Северног пола.

Прва експедиција креће из историјски чувеног Денкерка, из кога смо се 1940. повукли подвијена репа. Разуме се, „смо“ и „ми“ је прилично условно, мисли се на оне који баштине антинацистичку традицију. Иначе, путовање је одлично документовано те Мика показује једну меру марљивости, типичну за природне научнике а мање својствену математичарима. На неки начин, он показује и своју другу природу, која се вечно састојала у научно утемељеној радозналости према чулном свету који га окружује. Када креће на пут, он се слика у униформи резервног официра, са двогледом и у чизмама. Путују заиста по суманутим рутама, чак и за данашње стандарде. Штавише, више него за данашње стандарде, јер би живе људе заменили дроновима и сателитима да нас какво осигуравајуће друштво „не ојади“.

У путопису, а на основу тога је реконструисана тачна мапа путовања, Мика прво даје краћи преглед руте. Онда се посвећује сликама које су оставиле највећи утисак. Ту су и ледене санте, и бели медведи, и задаци научних експедиција… Мика се са страшћу, скоро антрополога, бави Ескимима, њиховом привредом, начином живота. Коначно, у трећем слоју он темељно објашњава разноврсне појаве које поларне експедиције изучавају и даје веома темељан преглед главних експедиција на Северни пол од којих га у време када пише дели мање од пола века. Овај путопис, а сличан метод и то веома педантно аутор показује и у осталима, заправо је један прави уџбеник географије, демографије и привреде региона који посећује. Назив који се кандидује је, на пример, „Енциклопедија о арктичком кругу“.

Већ код првог путовања ваља нагласити да Мика Алас на њега креће у позним, већ шездесетим годинама, када су људи тих година у тој епохи, а богами и данашњој, ретко ишли даље од кућног прага.

Путовање друго (лето 1932)
Eastward Ho!
Атлантиком до Саргаског мора, Карипских острва, Антила и Бермуда.

Ово путовање би и тада и данас имало статус „путовања за уживање“. Мика са својим пријатељима путује ка острвима Средње Америке, на Азоре, Хаити, Бермуде… Но и ту као добар путописац осећа да мора нечим да заинтригира читаоце. Мимо питорескних описа, најзанимљивије је, то ми је остало још од детињства, да се поморски пљачкаши деле на регуларне и нерегуларне, односно на државне гусаре и обичне пирате. Државни гусари – тако сам и почео да читам о чувеном сер Френсису Дрејку који је на крају постао адмирал и поразио шпанску Велику армаду при покушају инвазије на Енглеску –пљачкали су непријатеља, ратовали, дакле, једну врсту „трговинског рата“, истина нешто насилнијим средствима него што се то данас ради, али са сличним последицама.

Слика 5. Михаило Петровић у својој књизи „У царству гусара“ пише о злогласним гусарима, као што је био Чарлс Вен, који је пљачкао Антилска, Бахамска и Бермудска острва.

Наравно, ту додатно педантно опричава рибарство, привреду средњоамеричких острва, те је са ових путовања објавио чак два путописа.

Путовање треће (лето 1933)
Northwestward Ho!
До Лабрадора и Њуфаундленда.

И ова рута је поприлично северно, али је већ топлије. Ту живе људи, постоји привреда, риболовна и китоловна углавном. Као страствени рибар Мика не пропушта ни један од најзначајнијих производа региона – бакалара. Док је „начисто“ северна рута била обојена ледом, хладноћом и опасностима, у опис ове руте Мика уноси знатно више људских боја.

Путовање четврто (лето 1934)
Southward Ho!
Ка Антарктику атлантском рутом.

Ако сте мислили да је на југу топло а на северу хладно, погрешили сте. Истина, зависи колико јужно одете. Мало јужно је лепо и топло, а много јужно је Јужни пол. На путовању ка Рогу Африке, где ће видети и пингвине, Мика свраћа и до Свете Јелене, чувеног острва Наполеоновог заточеништва у последњим данима. Ту је био „баксуз“ да не види живу корњачу из Наполеоновог доба. Угинула је у добраних двестотинак година, годину дана пре доласка Микине експедиције.

Путовање пето (лето 1935)
Westward Ho!
До Индијског океана.

Кроз Суец, ка Индијском океану иде пета експедиција. И она се, као и друга, држи углавном француских колонија, данас већ независних земаља. Међутим, посећују заиста, како је и путопис потом добио име, забачена острва, која и данас у врхунским природно-научним серијама BBC-ја фасцинирају публику. Опет, као да има неки редитељски дар, бира и флору и фауну, разуме да је Мадагаскар de facto омањи континент са многим живим бићима којих нема нигде другде на Земљи, изучава и начин живота домородаца, са необичним даром да описује баш оно што нам се чини да би требало. Можемо само да замислио шта би Петровић направио да је уместо фотографског апарата располагао модерним мултимедијалним уређајима за снимање! Сасвим би се уклопио у слику савременог продуцента и креатора документарних серија.

Путовање шесто и последње (лето 1939)
Warward Ho!

Пауза у путовањима је потрајала четири године. Нису нам познати разлози. Умор, финансије, криза у Европи у предвечерје рата? Ово путовање је нешто краће. Завршава се у области Азорских острва, 1 500 километара северозападно од Португалије, а Мика и на њега иде са француским експедиционим тимом са којим је иначе пропутовао свет. Како је и ово путовање „на траси јегуља“, можемо основано претпоставити да је и оно, уз друго путовање, послужило као основ и инспирација за Роман јегуље. Са њега се Мика враћа у земљу, рат и своје последње дане.

Путописи, као и друга Микина дела, постављена су у дигиталној форми у Виртуелној библиотеци Математичког факултета.

Скоро сва велика путовања Мика је „испутовао“ у првој половини четврте деценије XX века. Већ по повратку са првог, лета 1931. Мика се обратио свом пријатељу Павлу Поповићу, председнику Српске књижевне задруге, и предложио да се текстови његових путописа штампају „на увеселеније обшчества Србског“. Сам Павле, иначе и ректор и академик и шта све не, није се двоумио и први путопис штампао је у литерарној едицији Матице, у редовном колу, у библиотеци „Савременик“ те тако овековечио Мику на још један, и за Мику неочекиван начин. Тако је уз путописца Мика постао и књижевник.

Сарадња се наставила и у издању Српске књижевне задруге је објављено чак пет Микиних књига: Кроз поларну област (1932), У царству гусара (1933), Са океанским рибарима (1936), По забаченим острвима (1936) и Роман јегуље (1940). осим Романа јегуље, све су то путописи, први са првог путовања, „гусари и рибари“ са другог, а „забачена острва“ са трећег путовања.

Као потомак оних који су и своју читалачку културу градили на Микиним путописима и сам сам, још као дете, прочитао све његове путописно-књижевне радове. Колега Михаило Пантић, који је за каталог припремио прилог о рибарству и Петровићевом књижевном делу, предложио је да се и Микина књижевна делатност, односно његов књижевни рад изложе озбиљнијој анализи. Рок је превише кратак да то на овој изложби обавимо, али свакако мислим да је Пантић сасвим у праву и да један посебан „пројекат“, како се то данас каже, треба да посветимо том прегнућу.