Утицај Михаила Петровића Аласа на археологију

Ивана Живаљевић

Поред немерљивих доприноса математици и њеном развоју на Београдском универзитету, ихтиологији и привредном рибарству, а свакако и путописном жанру, мање је познато да је Михаило Петровић Алас оставио трага у још једној области– у археологији. На први поглед, ова веза не чини се очигледном, нити о њој има превише података. Међутим, важно је истаћи да је Аласа риболовачка пасија водила не само преко мора и океана већ и у прошлост. Студиозним проучавањем писаних извора и кроз разговоре са старим риболовцима, настојао је да очува сећање на старе рибарске технике за које се још као дечак заинтересовао, а које су већ за његовог живота све више замирале. Историјска димензија Аласовог рада посебно је дошла до изражаја у делима Београд, негдашњи центар великога рибарства (1940) и Ђердапски риболови у прошлости и садашњости (1941). У првом, он се кроз сведочанства различитих путописаца који су почев од XVI века долазили у ове крајеве осврће на некадашњу веома развијену трговину локалном и миграторном рибом, на тежње различитих страна у бурној историји региона да је контролишу, те на живописну београдску јалију и зачетке организованог искоришћавања рибљег богатства у Србији.

Друго дело било је посвећено специфичним начинима риболова у Ђердапској клисури, пејзажу који је за Аласа био од посебног значаја и коме се увек радо враћао. Како наводи, риболов се у Ђердапу у потпуности заснивао на искоришћавању водених препрека и речне струје које су усмеравале кретање рибе – посебно крупних моруна и других врста из породице јесетри приликом њихових сезонских миграција из Црног мора. Као нарочито добрo местo за риболов Алас истиче клисуру Госпођин вир, где су речне стене у судару са налетом воде образовале дубок и бучан вир, најјачи на целом Дунаву. Ношене струјом, крупне моруне (које су могле нарасти и преко пет метара), јестере, сомови и друге рибе улетале су право у „сетове“ (укотвљене лађе са мрежама), које су стратешки постављане у близини вирова. Осим у клисури Госпођин вир, овакав риболов на вировима практикован је и у низводним клисурама Казан и Сип, па све до Неготинске Крајине, с тим да су тамо више коришћене друге технике – нпр. „морунски струкови“ (густи сплетови удица) и „гарде“ (дугачке клопке од испреплетаног прућа). Веза између специфичних техничких решења и одређених локација у ђердапском пејзажу била је веома важна, и по Аласовом мишљењу могла се пратити од средњег века, турског периода, па све до времена у коме он пише. Међутим, са пројектом регулације ђердапског дела Дунава крајем XIX века овакви начини риболова су све више ишчезавали, те је Алас сматрао својом дужношћу да их што боље документује и сачува од заборава.

Двадесетак и више година након Аласове смрти (шездесетих и седамдесетих година XX века), Дунаву је предстојала још једна велика трансформација – изградња ђердапских брана. Идеја за овај пројекат била је искоришћавање хидроенергетског потенцијала реке и олакшавање пловидбе, али то је истовремено подразумевало и значајан пораст нивоа воде, драстичну промену пејзажа и потапање како савремених насеља тако и археолошких налазишта у приобаљу. Стога су покренута обимна археолошка истраживања на десној (српској, тада југословенској) и левој (румунској) обали, у циљу заштите и прикупљања што више података о прошлости овог подручја, до тада познате првенствено по остацима из римског периода. Међутим, током ових кампања дошло је и до неочекиваних открића – већег броја праисторијских (мезолитских и неолитских) налазишта (Слика 1), која су указивала на трагове људског присуства између 9500. и 5500. године пре нове ере. На српској страни, најдетаљније је истражено управо подручје клисуре Госпођин вир, где су на локалитетима Лепенски Вир, Падина и Власац откривена насеља са до тада непознатим облицима архитектуре, скулптуре и остаци комплексних и разноликих погребних пракси. Посебну сензацију представљало је откриће Лепенског Вира (Слика 2), насеља јединственог по великом броју трапезоидних грађевина са чврстим подовима од црвеног кречњака, правоугаоним огњиштима и репрезентативним скулптурама.

Од самих почетака истраживања, наметнула се хипотеза да су се праисторијске заједнице настаниле у Ђердапу управо због риболова, те да је риба истовремено представљала и најважнији извор хране и симболички ресурс. У прилог томе говориле су велике количине откривених рибљих костију, оруђе за риболов, скулптуре које су подсећале на „риболика“ бића, артефакти са представама риба, али и сам положај насеља – на речним терасама у близини јаких вирова. Познати археолог Драгослав Срејовић у монографији посвећеној својим истраживањима на Лепенском Виру (1969) навео је да је риба (моруна, сим, сом, шаран, смуђ) чинила основ исхране, те да су је лепенсковирски риболовци вероватно ловили уз помоћ клопки у плићаку, где су је упућивали струја и снажан вртлог у близини насеља. Занимљиво је да Срејовићеви описи необично много подсећају на Аласове, који су му по свему судећи послужили као инспирација. Осим тога, у време када Срејовић пише, рибље кости са Лепенског Вира нису биле детаљно анализиране да би се утврдило од којих врста потичу, те је могуће да се и о рибама које спомиње информисао читајући Аласове радове. Археолошкиња Ивана Радовановић је неке од скулптура са Лепенског Вира (са карактеристичним изврнутим устима, наглашеним шкргама и редом моделованих коштаних плоча на леђима) интерпретирала управо као представе моруна (Слика 3). Каснијим анализама рибљих костију утврђено је да многе од њих заиста и потичу од моруне и сродних јесетарских врста, те да су их становници Лепенског Вира и других ђердапских насеља интензивно ловили током њихових пролећних и јесењих миграција из Црног мора.

Када је 1978. Срејовић заједно са Загорком Летицом објавио монографију о истраживањима на локалитету Власац, Аласово име поменуто је у уводу у коме се говорило о одличним условима за риболов које је клисура Госпођин вир пружала. Отуда, постаје јасно да је Алас био „присутан“ у археологији од самих почетака истраживања Ђердапа, и да је његово дело већ тада послужило као оруђе за интерпретацију и медијум да се давна прошлост „оживи“ и учини динамичном.

Касније генерације археолога које су се бавиле феноменом ђердапског мезолита и неолита обилато су користиле Аласове радове о рибарству и експлицитно су се на њих позивале. Тако је Душан Борић уочио невероватна поклапања између најбољих риболовачких места које помиње Алас и локација археолошких налазишта. Како је већ поменуто, Алас је посебно истицао риболовишта уз вирове у Госпођином виру (што одговара локацијама Падине, Лепенског Вира и Власца), клисури Казан (где се налазе локалитети Куина Туркулуј, Клименте и Ветерани), код Оградене (где су откривени локалитети Хајдучка Воденица, Разврата и Икоана) и Велеснице (у чијој близини је откривен и археолошки локалитет Велесница). Инспирисан Аласовим описима сезонских миграција крупних јесетровки, овај аутор је указао да је време у контексту праисторије Ђердапа доживљавано кроз низ цикличних риболовних пракси, те да су управо јесетровке имале кључну улогу у друштвеној меморији. Душан Борић и Драгана Антоновић користили су Аласове податке и да би реконструисали риболовачке технике у праисторији. Тако су камени батови са ђердапских налазишта интерпретирани као „ошамућивачи рибе“, а камено оруђе са жљебовима као тегови за обезбеђивање рибарских мрежа, слично алатима које је Алас описивао.

Почев од Срејовића, а потом и у радовима каснијих истраживача, Аласов Ђердап „мапиран“ је и на археолошку прошлост и нераскидиво је повезан са доживљајем мезолита и раног неолита у археолошкој заједници и у јавности. Другим речима, наша данашња перцепција Лепенског Вира и других праисторијских насеља великим је делом обликована управо Ђердапским риболовима у прошлости и садашњости. Прошлост о којој Алас пише обухвата првенствено време његове младости и детињства, те време турског присуства у региону, све до средњовековног периода. У жељи да је сачува од заборава, он свакако није могао очекивати да ће његова сведочанства послужити и у археолошким реконструкцијама и оживљавању прошлости која је од нас удаљена хиљадама година.