Мика Алас ихтиолог

Дубравка Вучић

Чувени математичар, академик Михајло Петровић запамћен је као личност са помало неуобичајеним споредним занимањем – риболовом. Неки су га чак и знали само по надимку Мика Алас, који је добио у дружењу са рибарима са београдске јалије. Мање је остало познато да се иза тог фамилијарног надимка не крију само риболовачка слава и популарност у боемским круговима, нити какав хоби једног помало ексцентричног математичара, већ дугогодишња и систематично развијана каријера рибарског стручњака, риболовног привредника и океанографског истраживача. О том делу личности и рада Михајла Петровића најмање се зна, делом и због скромности која га је одликовала. Његов рад у рибарству од значаја је за историју проучавања диверзитета риба.

Михајло Петровић је прво постао алас, па тек онда математичар. Од ране младости, на инсистирање свог деде Новице, из здравствених разлога, јер је био болешљиво дете, знатан део времена проводио је на Сави и Дунаву. Почео је да шегртује код мајстора Гашпара, да би 1889, као студент треће године Велике школе, постао рибарски калфа код Арсе Илића Циганина. Када је 1895. завршио Филозофски факултет Велике школе, положио је испит за рибарског мајстора и стекао право да оснује своју прву професионалну рибарску дружину. Поседовао је властите мреже и имао шегрте и калфе који су рибарили његовим рибарским алатом. Увео је нове технике риболова, најсавременије мреже, лапташе, дугачке 60, па и 80 метара. Када год су му то обавезе дозвољавале, проводио је дане и ноћи у рибарењу са својом дружином. Забележено је да је годишње неколико пута одлазио у велике вишенедељне риболове током којих је ловио и праве реткости. Део тих улова поклањао је Музеју Српске земље (данашњи Природњачки музеј), али је до данас, нажалост само мали део сачуван у музејској документацији и збиркама. Основао је прву ихтиолошку збирку у Музеју, у сарадњи са П. Павловићем, тадашњим директо Музеја Српске земље.. И данас постоји у Природњачком музеју та збирка, заведена је под бројем 597.02.

Тек у наставку школовања Михајло Петровић се определио за изучавање математике у Паризу. У то време, студије биолошких наука нису биле издвојене, што значи да је Михајло Петровић имао исто академско природњачко образовање као и тадашњи универзитетски професори – зоолози који су предавали ихтиологију. Много касније, када је Михајло Петровић већ био афирмисан као највећи познавалац рибарства, појавили су се великани попут Станка Кармана и Синише Станковића, који су дали капиталне дорпиносе ихтиологији. Ипак, из скромности, Михајло Петровић је своје стручне и популарне чланке из области рибарства често објављивао под псеудонимом „Стари рибар“, и тврдио да по питању знања о рибама има само аласко мајсторско писмо. У сваком случају, Мика Алас, иако првенствено математичар, био је један од ретких, повремено и једини наш рибарствени стручњак. Захваљујући његовим ихтиолошким радовима данас су познате секуларне промене диверзитета риба у Србији.

Када је Мика Алас улазио у тајни свет риба, огромна пространства бара, ритова и плављени терени са шумама пружали су савршене услове за мрест рибе. Рођен је на ушћу двеју великих европских река, са изузетно богатом ихтиофауном коју је он и те како запамтио. А онда су почеле регулације река и исушивање земљишта. Мика Алас је уочавао те драматичне промене и, сматрајући то једним од својих најбитнијих научних задатака, оставио је аутентична и документована сведочанства. Захваљујући њима, данас је могуће реконструисати оно референтно стање пре капиталних антропогених промена које је неопходно за доношење програма реконструкције диверзитета риба. Објавио је два капитална дела, оба 1940. године у Београду, Београд –негдашњи центар великог рибарства у Београдским општинским новинама и Ђердапски риболови у прошлости и у садашњости. У овим драгоценим студијама је дао опис риболова пре регулације Дунава, односно Ђердапа. Михајло Петровић је такође писао о опадању бројности атлантске јесетре, која више не залази у ђердапски део Дунава. Дао је први попис и научни опис врста риба које живе на подручју београдских река. Приказ је врло детаљан, садржи и економски значајне врсте свима познате, али и оне које су пре свега од научне вредности, чиме је обогатио младу ихтиолошку струку Србије. Објавио је 1900. године у часопису Ловац и рад о врстама риба у реци Дрини, навео је све планинске и низијске врсте, напомињући да је овако разноврсна ихтиофауна посебно значајна. Врло брзо по објављивању свог првог рада из рибарства у Ловцу 1897, започео је рад на вештачком узгајању шарана.

Можда су најзначајнији његови стручни радови и извештаји о ихтиофауни македонских језера, посебно Скадарског и Охридског језера. У тим радовима, на пример у часопису Економист и Трговачки гласник, Београд, 1913, Петровић је први указао на оправданост коришћења статистичке методе у економској анализи риболова на Охридском језеру. Користећи своје математичко знање, први је на нашим просторима спојио две науке – математику и рибарство – у статистичке моделе у циљу прорачунавања могућности одрживог коришћења ресурса рибљег фонда Охридског језера. Његово велико искуство на реци и познавање ихтиологије резултирало је, за оно време, веома напредним релистичним размишљањем да се рибљи фонд мора очувати уз вођење рачуна о интересима локалног становништва које се бави традиционалним коришћењем рибљих ресурса.

У времену у ком је живео, Мика Алас био је један од ретких рибарских стручњака. Учествовао је у доношењу првог закона о риболову у Србији 1898. Његовом заслугом (познавање екологије и степена угрожености риба, рибарско искуство са река), закон је, иако прављен по угледу на законе других земаља, садржао одредбе које су га чиниле применљивим у рибарству Србије. Српска влада ангажовала је Петровића 1900. да учествује у међународним преговорима, потписивању риболовне конвенције са Аустро-угарском, ради регулисања риболова на граничним рекама Сави и Дунаву. Седам година касније Петровић је поново заступао интересе наше државе и успешно завршио преговоре са румунским представницима. Потписана је још једна конвенција, а за заслуге на јачању привредних веза, посебно рибарства између Румуније и Србије, одликован је орденом Румунске круне III реда.

Почетком прошлог века, Мика Алас је радио на афирмацији српског рибарства у свету. Желео је да у европским метрополама путем изложби представи изузетан диверзитет српске ихтиофауне. Организовао је међународне изложбе – у Лондону 1907. и у Турину 1911. Веома модеран концепт изложби допринео је да освоји прву награду за излагање. Био је аутор првих изложби у историји нашег рибарства. У Београду је 28. септембра 1908. под покровитељством Српског пољопривредног друштва, а у сарадњи са управником Музеја Српске земље П. Павловићем поставио изложбу риба. Изложба је садржала 75 примерака риба из свих наших главних река, са циљем да се покаже њихов диверзитет. Те рибе је већином сам уловио и заједно са чувеним препаратором Душаном Стојадиновићем, чика Дошом, препарирао. Поред препарираних риба биле су изложене и живе рибе, смештене у једном базену. Међу препаратима мрене, шарана, штуке и кечиге био је изложен и капитални примерак сома од 83 килограма којег је опет лично уловио Мика Алас. Посебно је био интересантан препарат јегуље, коју је Мика Алас у време прављења изложбе лично уловио, што је иначе ретко могуће јер се ова врста риба веома ретко лови у Сави и Дунаву. Овај препарат се и данас чува у Природњачком музеју. Изложба је имала и едукативан карактер, представљен је закон о риболову, међународне конвенције о риболову, као и нацрти будућег рада у оквиру заштите риба.

Свој допринос развоју маринске биологије и океанографије Михајло Петровић дао је у неколико стручних радова, а учествовао је и у оснивању првог југословенског океанографског института у Сплиту. У време када је модерно научно испитивање мора било у свом зачетку, Михајло Петровић је био један од малобројних светских истраживача који је успео да оплови Северни и Јужни пол, да плови Атлантским и Индијским океаном. Иако је са тих експедиција оставио записе у виду путописа, показавши изузетан дар приповедања, суштина његових путовања и даље су била ихтиолошка истраживања. Учествовао је на кочарењу огромним мрежама и проучавао улов детерминишући уловљене морске врсте. Посебно је био заинтересован, како је и сам наводио, за мистерију јегуљине смрти.

Петровића је од 1934. у потпуности окупирао проблем мрешћења јегуље. Знајући да се ништа не зна о феномену мрешћења, осим да се одвија на великим дубинама Саргаског мора и да се те мале измрешћене ларве опредељују на коју ће страну, америчку или европску, да крену, желео је да ухвати и документује тај моменат мрешћења и презентује га по први пут светској научној јавности. Учествовао је у поморској експедицији, где је у Саргаском мору користио посебне мреже за риболов на дубинама од преко 1 000 метара, са жељом да улови мале јегуље и тако докаже да се оне заиста ту мресте. Нико до тада није успео да улови ларве јегуља, знало се да одрасле јединке јегуља ту завршавају своју последњу миграцију и по томе се претпостављало да се ту и мресте. Никако му није полазило за руком да их улови, иако је после сваког неуспеха конструисао нову мрежу са надом да ће их уловити. Поновио је експедицију 1939. Када је све обећавало успех, коначно се дошло до жељене дубине где се претпостављало да се јегуље мресте, прекинуо се кабл и мрежа је остала да лежи на дну да заувек сачува можда и измрешћене јегуље. Неуспех који је и та експедиција преживела није га поколебао, био је решен да следеће године поново покуша, са резервном мрежом. Међутим, поморске блокаде за време Другог светског рата одложиле су подухват, а 1943. Мика Алас је умро у Београду, не испунивши своју велику жељу да разреши мистерију јегуље.

Мика Алас је умро у својој кући на Косанчићевом венцу у Београду, његови аласи дунавске и савске јалије пренели су на рукама његов ковчег до Саборне цркве и тако одали последњу почаст свом рибарском мајстору. Сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу.